NEIZBJEŽNOST

Valerij Brjusov: Neizbježnost

Je li to važno dal' si bila vjerna?
I da li bjeh vjeran, nije li svejedno?
Ne živi od nas bliskost neizmjerna
I mi se nehotice promatramo žedno.
Ja opet drhtim, ti si blijeda, smjerna,
i slutiš bol, a čekaš ga ko žedna.
Trenuci šumno teku kao vode,
a strast nas vreba, gdje da nas probode.

I tko nas stvori baš jedno za drugo,
Bog ili Usud, primismo to hladno.
No, mi smo usred magičnoga kruga
i ukleti, odjednom, iznenadno.
Zgrozi nas sreća, ta tjeskobna tuga
mi padamo, dva sidra, mirno na dno!
Ne, ovo nije slučaj, ni ljubav, ni nježnost,
nad nama vlada samo Neizbježnost.

Prokleta avlija

         Tako obično biva. Oni koje želimo da vidimo ne dolaze u časovima kad na njih mislimo i kad ih najviše očekujemo, a pojavljuju se u nekom trenutku kad smo mislima najdalje od njih. I našoj radosti zbog ponovnog viđenja treba tada vremena da se digne sa dna, gde je potisnuta, i pojavi na površini.

Kod ljudi koji nam, postanu bliski mi sve te pojedinosti prvog dodira sa njima obično zaboravljamo;izgleda nam kao da smo ih vazda znali i kao da su oduvijek sa nama bili. Od svega toga u sjećanju iskrsne ponekad samo neka nepovezana slika.  

           

        Takvi su tamnički razgovori... Pa i takvi kakvi su, ti razgovori su, izgleda bili obojici zatvorenika prijatni i dragi kao neočekivani darovi; zbog toga su ih stalno obnavljali i posle svakog prekida nastavljali...Ali čim bi se u toku noći probudio, javljalo se u njemu neko nejasno i davnašnje, ali živo osjećanje duboke žalosti iz mladalačkih dana, kad je morao da se rastaje sa dobrim drugovima i da ostane sa ravnodušnim i tuđim svijetom sa kojim se po dužnosti živi i radi... Prazno mjesto desno od sebe osjećao je kao nelagodnost i naročitu muku u ovom životu punom sitnih i krupnih muka i nelagodnosti...    

              Osjeti silnu potrebu da promijeni mjesto, da vidi i čuje druge ljude, koji su daleko od ovih zamršenih, tamnih priča; da vidi ljude, ma kakvi bili, samo da su izvan ove bezumne mreže koju pletu, zatežu i mrse između sebe bolesnici sišli s uma i carski policajci bez duše i pameti, a u koju se on ni kriv ni dužan, evo, našao upleten.   

                Ono što nije, što ne može i ne treba da bude bilo je jače od onoga što jeste i što postoji, očigledno, stvarno i jedino moguće.

Meša Selimović - Derviš i smrt

Selimovic   Dervis i smrt

        Osjećao sam potrebu da uzmem knjigu o moralu, o velikim ljudima, o svetim danima, umirila bi me muzika poznatih rečenica kojim vjerujem, o kojima čak ne mislim, nosim ih u sebi kao krvotok. Nismo ga svjesni a sve nam je, omogućava da živimo i dišemo, drži nas uspravne, daje svoj smisao svemu. Uvijek me je čudno uljuljkivala ta povorka lijepih riječi o stvarima koje znam. U tom poznatom krugu kojim se krećem osjećam se siguran, bez busija kojima prijete ljudi i svijet.

        Do kraja života upoznavaću ljude, a nikada ih upoznati neću, uvijek će me zbunjivati neobjašnjivošću postupaka.

         

Искре - Видело у тами

 ВЛАДАЊЕ СОБОМ

Будите цели људи, а не половни, и целе жене а не половичне. А цели ћете бити само на тај начин, ако претходно  загосподарите духом својим, душом својом, ако тамо реда направите. Ко не може реда направити у својој души, не може га заиста направити ни изван ње.

ИДЕАЛ И ЖРТВА

Идеал се зове оно што се у даљини једва сагледати даде и што се, само по цену напора, борбе и жртава, може постићи.Идеал није оно што се без муке и без борбе може постићи. У ширем, општијем и - духовном смислу речи, то до чега се без жртава долази, није идеал. Пасти са високог торња није идеал. Али попети се на велику висину то је идеал, јер за то треба напора. Добити на лутрији, није идеал,  јер  се  то може добити и без  борбе -  једним случајем. Али борити се, мучити се, па постићи нешто, то је идеал.

Демократија 

Нема демократије без закона и законитости, - нема облика стварне и пуне власти и владавине без поштења. Може се, додуше, један облик звати демократија, а не поштовати законе, а може други облик, опет не водити рачуна о поштењу. Све  се  то може као што човек може ићи на рукама, место на ногама, али зна се да то не бива и не може бити дуготрајно.

Видело у тами Д. Љ.

Типови људи


 ...Они су дубоко свесни да је живот њима пружен, да нема друге могућности
да се човек оствари до кроз живот. Тај пут примају са љубављу.
Свесни су тешкоћа на које наилазе. Знају да  је живот борба, али
осећају да имају снаге коју даје љубав - а снаге су огромне тако,
да су тешкоће према њима мале. Они знају да има облика који са-
кривају сунце, али виде и знају да иза тмурних и црних облака си-
ја жарко сунце. Знају да има трња на све стране, али знају да сна-
га таква, да и трње цвећем може да процвета. Знају да је свет па-
костан,  али  знају да под  акцијом и  делатношћу и ругобе  се дају
пролепшати... покретани огромном снагом љубави гра-
диоци су живота и покретачи његови. Они су то као кипови који
су со и светлост земљи и људима...
Они знају да су тешкоће везане за људски живот, положај
и судбину. Они не само да примају тешкоће активно, него им на-
лазе дубок смисао, налазе да су оне управо потребне животу,  јер
путеви који воде идеалима посути су самим препрекама, а смисао
самих  препрека  је  у  томе,  да  свака шуша  не може  да  стигне  до
идеала. Јер кад би путеви до идеала били поплочани и засути цве-
ћем, која то људска шуша не би до њих стигла?

Struktura određuje ponašanje

  "Svaka struktura ima sklonost ka kretanju.  Struktura određuje ponašanje.
 Postoje fundamentalne strukture u našim životima koje određuju put kojim je najlakše kretanje. Strukture koje najviše utiču na naš život sadržane su u našim željama, verovanjima, pretpostavkama, aspiracijama i objektivnoj stvarnosti.

Ljudska bića, dakle, deluju u skladu sa tim strukturama.

  Ako struktura određuje ponašanje, onda je pogrešno 

mišljenje da ćemo promenom ponašanja izmeniti strukturu. 

U stvari, baš je suprotno. 

Potrebno je raditi na promeni struktura 

 koje će onda promeniti naše ponašanje." 

 

Nisam niko - Fernando Pesoa

Gotovo sam ubedjen da nikad nisam budan. Ne znam da li ne sanjam kad živim ili ne živim dok sanjam, i nisu li san i život u meni dve izmešane, ukrštene stvari čijim se medjusobnim prožimanjem obrazuje moje svesno biće. 

Ponekad, usred aktivnog života u kome, kao i svi drugi ljudi, jasno sagledavam sebe, okrzne me neko čudno osećanje sumnje; ne znam da li postojim, osećam da je lako moguće da sam nečiji tudji san, učini mi se, s gotovo telesnom opipljivošću, da bih mogao biti lik iz nekog romana, koji se kreće, nošen dugim talasima pripovedačkog stila, kroz stvarnost jedne opštirne pripovesti. 



Ja sam predgradje neke varoši koja ne postoji, opširno tumačenje jedne knjige koja nikad nije napisana. Nisam niko, niko. Ne umem da osećam, ne umem da mislim, ne umem da želim. Ja sam lik iz romana koji tek treba napisati, lik koji lebdi, vazdušast i raspršen još pre svog postojanja, izmedju snova nekog stvorenja koje nije umelo da me osmisli. 


Stalno razmišljam i stalno osećam, ali moje razmišljanje ne sadrži misli i moje opsećanje ne sadrži emocije. Sunovraćujem se sa tavana postavljenog negde u visini, kroz beskrajni prostor, bez cilja, u slobodnom padu,mnogostrukom i praznom. 


Moja je duša jedan crni kolovrat što se vrtoglavo vrti oko praznine, gibanje nekog beskrajnog okeana koji se talasa oko jedne rupe u ništavilu, a na vodama, koje su više kovitlanje nego voda, plutaju sve slike koje sam video i čuo na svetu – promiču kuće, lica, knjige, kutije, odlomci muzike i nepovezani slogovi, u jednom jezivom kovitlacu, bez dna.

A ja, onaj istinski ja, ja sam središte svega toga, jedno središte koje postoji jedino po zakonima geometrije ponora – ja sam ništa oko kojeg se taj vrtlog kovitla samo zato da bi se kovitlao, samo zato što svaki krug mora da ima središte. Ja, onaj istinski ja, ja sam bunar bez zidova, ali s memlom zidova, centar svega oko čega ničega nema. 

Kad bih umeo da mislim! Kad bih umeo da osećam! 

U Snovima

 
Još i sad, sveto, na duše oltaru,
Kô rajski cvijetak, kao zvijezda sjajna,
U ljupkom milju, nježnosti i čaru,
Još i sad blista tvoja slika bajna.

Osjećam miris tvoga mekog prama
I gledam oči koje život dijele,
Osjećam poljub pun nebeskog plama
I vrući stisak tvoje ruke bijele.

Kroz moju dušu tvoja rječca zvoni
Kô sveti zvuci nadzemnoga svijeta;
I kad sam srećan i kad bol me goni,
Svuda me bljesak tvoga lica sreta.

Na krilu snova, što ih ljubav kreće,
Ja dižem tebe nebesnome hramu,
Kao da ne znam da se vijenac sreće
Sa moga čela rasuo u tamu;

Kao da ne znam da ledenim mačem
Od tebe sudba rastavi me mlada,
Kao da ne znam da cvilim i plačem
Na mrtvom grobu porušenih nada.

I opet mi duša sve o tebi sanja...

I opet mi duša sve o tebi sanja,
I kida se srce i za tobom gine,
A nevjera tvoja daleko se sklanja,
Kao tavni oblak kad sa neba mine.

I opet si meni čista, sjajna, vedra,
Iz prizraka tvoga blaženstva me griju,
Pa bih opet tebi panuo na njedra
I gledô ti oči što se slatko smiju.

Tako vita jela koju munja zgodi
Još u nebo gleda i života čeka,
I ne misli: nebo da oblake vodi
Iz kojih će nova zagrmiti jeka...


ŠTO TE NEMA?...
Kad na mlado poljsko cv'jeće
Biser niže ponoć nijema,
Kroz grudi mi želja l'jeće:
"Što te nema, što te nema?"

Kad mi sanak pokoj dade
I duša se miru sprema,
Kroz srce se glasak krade:
"Što te nema, što te nema?"
Vedri istok kad zarudi
U trepetu od alema,
I tad duša pjesmu budi:
"Što te nema, što te nema?"

I u času bujne sreće
I kad tuga uzdah sprema,
Moja ljubav pjesmu kreće:
"Što te nema, što te nema"...


POŠLJE MNOGO LJETA... 

Pošlje mnogo ljeta ovdje opet stojim;
Lepenica teče isto kao prije,
Nad njom stara vrba još jednako bdije
I visoko šumi vrhovima svojim.

Gdje si? Da l' se sjećaš ispod grana tije'
Kad gledasmo julsku noć i mjesec sjajni,
Kad nam t'jelo prože slatki oganj tajni
Pa dršćasmo dugo kao breze dvije?

Bog zna gdje si sada i da l' živiš jošte!
Ali dragi spomen negdanje milošte
Kao mlado sunce svu mi dušu grije,

I ja snova čujem zveket tvojih grivna,
Po licu me tiče tvoja kosa divna,
Dok mjesec kroz vrbu čisto srebro lije...


Aleksa Santic

Happines

Happines requires bravery

I might have flaws, live anxiously

and some times be irritated but

I do not forget that my life

is the world's biggest company,

and I can avoid it to bankrupt.

to be happy is to recognize that

it is worth living, besides all

challenges, incomprehension's or crisis.

To be happy is not to let ourselves beat

by problems becoming an author

of our own history. 

To be happy is to cross deserts outrageously

 but to still be able to find your

own oasis in the deepest of your soul.

It is thanking Good each morning for

the miracle of life.

To be happy is not to be afraid

of your own feelings.

To be happy is to speak about your personality.

To be happy is to have guts to hear a "NO".

Is to have security hearing a critique,

even that is unfair.

And if I have rocks on my way, shall keep them all.

Someday i will build up my own castle...

Fernando Pessoa 

Sloboda misli

Svako ima pravo na slobodu misli, ali mnogi misle da im to pravo nije potrebno.

Nikada nije bilo vise price o slobodi a manje istinske slobode,
danas ljudi zive u iluziji da su slobodni i da imaju razna prava i slobode,
ali to je daleko od istine.

Ako neko pokaze i najmanji stepen razlicitosti ili kreativnosti u razmisljanju nailazi na ogromno nerazumijevanje, neprihvatanje i netoleranciju. Mnogo je predrasuda o najbanalnijim zivotnim temama a da ne govorimo o nekim osjetljivim temama kao sto su ljubav, sreca, vjera, religija, sudbina, moral, i dr.

Fernando Pessoa - Izabrane pjesme

Fernando Pesoa 
Izabrane pjesme

KADA TRAVA PORASTE


Kada trava poraste na mom grobu,
neka to bude znak da me sasvim zaborave.
Priroda se nikad ne sjeća, i zato je lijepa.
I ako neko osjeti bolesnu potrebu
da "objasni" zelenu travu na mom grobu,
neka rekne da se i dalje zelenim
i da sam prirodan.



“Proveo sam strašne noći nagnut nad tomovima mistika i kabalista koje nikada nisam imao strpljenja pročitati osim uz prekide... Obredi i tajne rozenkrojcera, simbolika kabale i templara... sve me je to mučilo dugo”. To je dovelo do “gotovo fizičkog prezira prema tajnim stvarima... tajnim društvima, okultnim naukama... prema težnji koju neki muškarci imaju da zahvaljujući svojem općenju s Bogovima ili Gospodarima ili Demijurzima, oni, i samo oni posjeduju velike tajne na kojima je svijet nastao”. Ali ono što je uistinu mučilo autora Knjige nemira jest to što su svi ti mistični gospodari bili tako očajni stilisti. “Kada oni pišu kako bi priopćili... svoje tajne”, rekao je, “oni svi pišu, grozno. Moju inteligenciju vrijeđa što neko može svladati Sotonu, a ne može svladati portugalski jezik”. Ali nemaju samo sotonisti krivo.
To što je neko dotaknuo Isusove noge”, govori Pessoa, “nije nikakva isprika za pogreške u interpunkciji”.

dobriljudi.blogger.ba
besplatne-e-knjige-free-download