Gotovo sam ubedjen da nikad nisam budan. Ne znam da li ne sanjam kad živim ili ne živim dok sanjam, i nisu li san i život u meni dve izmešane, ukrštene stvari čijim se medjusobnim prožimanjem obrazuje moje svesno biće.
Ponekad, usred aktivnog života u kome, kao i svi drugi ljudi, jasno sagledavam sebe, okrzne me neko čudno osećanje sumnje; ne znam da li postojim, osećam da je lako moguće da sam nečiji tudji san, učini mi se, s gotovo telesnom opipljivošću, da bih mogao biti lik iz nekog romana, koji se kreće, nošen dugim talasima pripovedačkog stila, kroz stvarnost jedne opštirne pripovesti.
Ja sam predgradje neke varoši koja ne postoji, opširno tumačenje jedne knjige koja nikad nije napisana. Nisam niko, niko. Ne umem da osećam, ne umem da mislim, ne umem da želim. Ja sam lik iz romana koji tek treba napisati, lik koji lebdi, vazdušast i raspršen još pre svog postojanja, izmedju snova nekog stvorenja koje nije umelo da me osmisli.
Stalno razmišljam i stalno osećam, ali moje razmišljanje ne sadrži misli i moje opsećanje ne sadrži emocije. Sunovraćujem se sa tavana postavljenog negde u visini, kroz beskrajni prostor, bez cilja, u slobodnom padu,mnogostrukom i praznom.
Moja je duša jedan crni kolovrat što se vrtoglavo vrti oko praznine, gibanje nekog beskrajnog okeana koji se talasa oko jedne rupe u ništavilu, a na vodama, koje su više kovitlanje nego voda, plutaju sve slike koje sam video i čuo na svetu – promiču kuće, lica, knjige, kutije, odlomci muzike i nepovezani slogovi, u jednom jezivom kovitlacu, bez dna.
A ja, onaj istinski ja, ja sam središte svega toga, jedno središte koje postoji jedino po zakonima geometrije ponora – ja sam ništa oko kojeg se taj vrtlog kovitla samo zato da bi se kovitlao, samo zato što svaki krug mora da ima središte. Ja, onaj istinski ja, ja sam bunar bez zidova, ali s memlom zidova, centar svega oko čega ničega nema.
Kad bih umeo da mislim! Kad bih umeo da osećam!
Nema komentara:
Objavi komentar